Sunčana je subota. Mjere Stožera su popustile pa ću s prijateljima posjetiti Domagoja. Mi smo svi umreženi u Teams, osim njega, a imamo mnogo zadaće pa ga rijetko nazovem. Kad sam se nedavno čuo s njim, rekao mi je da je usamljen i da mu nedostaju prijatelji. David, Antonio i ja odlučili smo razbiti njegovu osamljenost i jednoličnost dana. Domagoj većinom dane provodi u igri sa svojim psom Puffijem i pomaže roditeljima.
Znao je da ćemo doći te subote pa je bio jako nestrpljiv i sretan nas je dočekao na vratima. Razgovarali smo o svemu pomalo. Prenijeli smo mu pozdrave ostalih iz razreda te učiteljice iz hrvatskoga koja nas je ohrabrila da ga posjetimo i koja mu je slala zadaće. Nismo znali što bismo mu odgovorili kada nam je rekao da nikada nije bio tužniji. Jako su mu nedostajala naša druženja i šale. Svaki je dan mislio na nas i kada ćemo se ponovo vidjeti. Žao mu je što ne ide u školu. Osim nas, rekao je da mu nedostaje njegova učiteljica Zrinka koju je on zvao Zrinx! Meni osobno Domo je jako nedostajao. Drago mi je da smo se okupili i posjetili ga. Svi smo se jako razveselili i nekako smo ga ”izveli iz tuge”. Prijatelji su vrjedniji od novca i obećali smo opet doći. Naš Domo ne smije biti tužan.
