Želim(o) petice iz života

Zašto su važne petice iz života

• Ako želiš petice, onda nema druge, treba uložiti više truda! naglasila je.

Naravno, svi mali posjetitelji su podigli ruke kako i oni žele imati sve petice. Na susretu je bilo i odraslih. Na upit književnice tko želi imati petice iz života, sva su djeca podigla ruke, a odrasli i ne baš.
 Životne petice književnica je  objasnila ovako:

• Velika je razlika između malih i odraslih. Odrasli zaborave koliko je važno i dobro imati petice iz života. Zašto je važno da odrasli imaju petice? Zato da ih vama mogu dati!

• Za petice u životu jako je važno čitanje. Ja sam upravo to što jesam jer sam čitala. Čitala sam svaki dan dok sam bila mala i za to sam od mame dobivala petice. Jednom me to i rasplakalo jer je mama pekla tortu za teta Idu, a ona me zatekla kako plačem. Plakala sam jer je mama naložila da moram  pročitati petnaest stranica Šegrta Hlapića. Ja to nisam željela. Htjela sam se igrati vani. Mama je bila neumoljiva: –Želiš petice, a petica nema bez čitanja lektire!

Uz pomoć mapa i papira, tete Ide i majke svaki dan je čitala 15 minuta. Tako je uvijek dobivala petice!

Životna čarolija

Čitanje je djevojčicu Sanju odvelo u pravu čaroliju. Počela je čitati sve bolje. Počela je kroz priče prepoznavati prijatelje koje nije mogla vidjeti u svakidašnjem životu, počela je maštati, putovati jer su priče bile ispričane na raznim mjestima. Odjednom su u njezin imenik padale same petice.

Navika je postala ovisnost

• Kako sam ja svaki dan čitala 15 – 20 minuta, ja sam postala ovisna o čitanju. Nisam mogla zamisliti da jedan dan prođe a da ja nešto ne pročitam. I od tog trenutka do dana današnjeg ja vam dobivam samo petice. Poslali su me na učiteljski fakultet jer samo najbolji đaci mogu postati učitelji. Učiteljice  moraju imati životne petice da bi mogle postati učiteljice.

Knjige su poput anđela

Sanja Polak posebno je zahvalila učiteljicama koje su mlade naučile čitanju i pisanju i koje rade jedan sjajan i miran  posao, najljepši i najbogatiji na svijetu.

•  Smišljala sam način kako da svoje učenike potaknem na čitanje. Hodala sam po stanu kao Baltazar. Pala mi je ideja da ja njima počnem pisati priče jer sam si mislila, ako oni mene vole, onda će htjeti čitati moje priče. Nakon nastave sam sjela i na svojem računalu napisala prvu priču. Zvala se ,,Zdjelica i Jelica”. Došla sam u školu, umnožila u dvadeset primjeraka i podijelila djeci, rekavši im da priču ponesu kući i da ju do sutra svi pročitaju. Jednu djevojčicu je zanimalo tko je to napisao pa sam odgovorila da sam to ja napisala. Došla sam na nastavu i djeca su mi rekla: ,Pročitali smo priču. Hoćemo još!’ Odgovorila sam da ću napisati još kad dođem kući. Došla sam kući, napisala sam drugu priču, podijelila ju djeci… Idući dan, dobar dan, učiteljice, mi smo priču pročitali hoćemo još. Tako su mene moja djeca iz dana u dan nagovarala da pišem priče. Svaki dan sam im pisala priče i tako je kod mene bila obrnuta uloga. Ja sam išla svaki dan kući s domaćom zadaćom. Svaki dan sam im pisala priče od prvog do četvrtog razreda. Zamislite koliko su priča oni pročitali! Knjige su vam poput anđela. Oni su tu oko nas i čekaju da ih netko pozove. Kad netko u mislima zatraži pomoć, anđeli jedva čekaju da pomognu. Tako i knjige. One sadrže neizmjerno bogatstvo. Ali one neće doći k vama. One čekaju da vi dođete k njima.

Maknite se od ekrana

• Moj stan je pun knjiga. Imam ih posvuda, čak i u špajzu. Rado kupujem knjige. Svoje sam priče odnijela u firmu gdje se tiskaju knjige i pitala mogu li sačuvati ove moje priče. Žena je pročitala te moje priče i njoj su se svidjele. Shvatila  sam da je bitno da djeca čitaju priču svaki dan po 15 minuta. Ja sam, zahvaljujući svojoj učiteljici, pročitala 1300 priča. Napisala sam 12 knjiga za djecu. Jako sam sretna što djeca čitaju moje priče. Moje bogatstvo su djeca, knjige i Zemlja. Maknite se od ekrana, sadite biljke i pomažite Zemlji!  poručila  je djeci za kraj.